"Tajna prave motivacije"

„Obećavam sebi da ću ove godine početi da vežbam!“, jedno je od najčešćih obećanja koje žene, poučene primerom famozne Bridžet Džons, daju sebi svakog 31.januara u ponoć. Entuzijazam ih obično drži nekoliko dana tako da ova poznata rečenica biva hiljadu puta ponovo izgovorena samo vezana za druge povode. U velikom broju slučajeva sve ostaje samo na obećanjima. Problem sa nedostatkom motivacije u istoj meri muči oba pola. Jako teško se odlučujemo da usvojimo neku novu naviku i da se usvojenog uredno pridržavamo. Ali, ono što uliva snagu većini fitnes instruktora, koji troše hiljadu reči i daju more primera svojim potencijalnim klijentima, upravo je činjenica da nakon samo nekoliko nedelja oni koji su imali najviše problema sa motivacijom ne mogu da poveruju u kakvoj su zabludi bili. I nekada ne  bi mogli da prihate povratak na pređašni način života. Ali, za takav osećaj, osećaj potpunog zadovoljstva u novom načinu života, važni su i pravi razlozi da se pristupi urednom treniranju. Prolazne opsesije, tipa „dolazi leto i želim savršeno da izgledam na plaži“ koje mediji uspešno pospešuju svojim komercijalnim kampanjama nikada ne daju dobre rezultate. Jer, osoba koja računa na brze efekte mora se suočiti sa njihovom kratkotrajnošću s čime se pravi sportisti i zaljubljenici u zdrav život nikada neće pomiriti. Dakle, saveti tipa „savršen struk do petka“ svesno su laganje koje „žrtvu“ dodovdi do toga da se suoči sa novim porazom i još više posumnja na sebe. Sport nikada nije bio deo instant filozofije života, već element  suštinski zdravog odnosa prema sebi i prema svom telu. Od stare do Grčke do danas. Nije zabluda kada se kaže da se upražnjavanjem redovne sportske aktivnosti menja i način razmišljanja, stav prema životu, oseća intenzivan priliv energije i poleta, spremnost i elan za različite aktivnosti. Za sve ono što je do tada smatrano nezamislivim. Zbog svega toga postoje dva ključa za kvalitetnu motivaciju. Prvi od njih je ljubav prema sebi. Pritom se ne misli na banalnu narcisoidnu opsednutost koja samo vodi u dublje i dublje frustracije, već spremnost da se uloži određeni trud zarad sopstvenog boljitka i uspeha. Jer, onaj ko ima zdrav odnos prema sebi nikada ne računa na to koliko će se dopasti drugima, već koliko će iznenaditi i prevazići samog sebe. Sportista uvek prvenstveno misli na cilj ispred sebe, a tek posle na publiku koja ga okružuje. To nas dovodi do drugog ključnog motiva, a reč je o želji da sve svoje potencijale razvijemo do kraja. Štaviše, to je prirodna obaveza svih nas, i talentovanih i netalentovanih, i manje i više spretnih, izdržljivih i slabijih, upornih i kolebljivih. Posebno u slučaju ove druge grupe koja horski uzvikuje: „Ne hvala, to nije za mene!“, jako je bitno prihvatiti izazov i dokazati se. Kome? Sebi i samo sebi. Na hiljadama primera se potvrdilo da se uz bolju spremnost na rad, ciljevi, pre ili kasnije, lako ostvaruju!