"Nećeš ti jedina da odustaneš!"

Prednosti grupnog vežbanja

Bez obzira na činjenicu da individualni fitnes trening omogućava veću efikasnost budući da je trener potpuno fokusiran na  sposobnosti vežbača kojed ima pred sobom, grupno vežbanje takođe ima svojih prednosti. U prvi mah, muškarci koji tek treba da počnu sa treniranjem, a žene posebno, na sve načine pokušavaju da izbegnu vežbanje u grupi. Razlog tome je stereotipno uverenje da su drugi vičniji, spremniji i sposobniji na uglačanom parketu fitnes sale. Stah da će izgledati „smešno“ ili „smotano“ je inhibirajuća i nepotrebna. Interesantno je zapravo to da se isti strah javlja u pristupu bilo kojoj vrsti grupe, jer je uvek otvoreno pitanje koliko će se novi član dobro snaći u već postojećoj „ekipi“. Kada se reše početni problemi sa komunikacijom, otkrivaju se prave pogodnosti grupnog vežbanja.

Jedna devojka koja je već duže vreme vežba u određenom terminu sa još petnaest drugih žena, rekla mi je nakon izuzetno napornog treninga da na personalnom času nikada ne bi uspela da izvede ono što je u društvu ipak uspela. „Kada mi je naročito teško na treningu, pogledam druge i kažem sebi – nećeš ti jedina da odustaneš!“ – izjavila je tom prilikom. Takmičarski duh se prirodno razvija prilikom grupnog vežbanja, a on je, kada je zastupljen u zdravoj i razumnoj meri, izuzetno podsticajan. Dakle, reč je o važnom izvoru motivacije.

S druge strane, bez obzira na to kom tipu pripadate, osećaj solidarnosti sa drugim članovima grupe se prirodno rađa već posle nekoliko treninga. Logika je sledeća – „svi smo u istom sosu“. Takođe, rušenje komunikacijskih barijera donosi višestruki benefit. Ljudi se, prirodno, uvek bolje osećaju kada su deo nečega i kada u bilo kom sistemu imaju svoje, sigurno mesto. Razmena iskustava sa drugim vežbačima, komentarisanje novih programa, načina ishrane ili pak, sasvim neobavezna komunikacija, pospešuju kreativnu radnu atmosferu. Isto tako, svest o posvećenosti istom cilju u mnogo čemu daje snagu u onim trenucima kada ona definitivno ponestaje.

Vremenom, vežbači se, što je sasvim očekivano, vezuju sa svoje „kolege“ u fitnes sali, tako da ova vrsta treniranja postaje ritual za sebe i dobija još jednu novu vrstu uživanja i relaksacije. Sa aspekta zdravog života i njegovog očuvanja, to je jedan od načina da se usvoje kvalitetne navike i unapredi  kvalitet života. Za trenera koji vodi jednu takvu gupu je najvažnije da napravi dobar balans, da vešto proceni svakog pojedinca i da svima pokloni istu količinu pažnje. Bilo koja vrsta favorizovanja ili pak insistiranja na greškama je u grupi mnogo opasnija. „Prozvani“ vežbač je, za razliku od personalnog treninga, svestan očiju koje su uprte u njega što doprinosi eventualnom osećaju neprijatnosti. To gamože tajno udaljiti i od grupe i od sportakaotakvog. Dakle, trener je u isti mah i pedagog ne samo instruktor. Od njega u mnogočemu zavisi da li će se svi članovi tima boriti za isti cilj ili prosto samo ogledati u očima drugih pokušavajući da procene sopstveni kvalitet i umešnost. Dakle, korak po korak. U grupi je sve mnogo lakše. Bitan je samopozitivan stav.